Ubrzajte izradu web stranica pripremom predloška

Ubrzajte izradu web stranica pripremom predloška

OVO SAM SLUČAJNO POGLEDAO I JAKO ME SE DOJMILO
-------------------------------------------------
Radio sam puno toga u životu, ali sam spoznao da jednostavno moram pomagati ljudima. Od toga nisam mogao pobjeći, prihvatio sam zov sudbine i za to živim.

Dvadeset godina nepokretnu ženu digao sam na noge.

Od gospođe koja je dvadeset godina bila bolesna od multiple skleroze dobio sam nedavno prekrasno pismo. Svih tih dvadeset godina bila je prikovana za svoja kolica, a sada se digla! I hoda. I to zahvaljujući tome što je slušala moju radijsku emisiju. Naime, ja je ni do dan danas nisam vidio; sve se to dogodilo preko radiovalova, slušanjem te emisije.
Nije to jedini takav slučaj. Dvadesetogodišnji mladić je patio od celebralne paralize i to od malena. Roditelji su ga vodili na mnoga mjesta, ali ništa nije pomoglo. Nije se usudio roditeljima reći da ga dovedu k meni, ali je gotovo potajice, sa slušalicama na ušima, pratio tu radijsku emisiju. I, postalo mu je bolje. Sada već može raditi neke pokrete koje se prije nije usudio raditi. Štoviše, sada se prvi put u životu upisao na jedan tečaj, na tečaj informatike, jer ga to zanima i privlači.
Jedna je gospođa deset godina bila sva natekla, oteklo joj je bilo cijelo tijelo. Odlazila je liječnicima, koji su joj uglavnom govorili da je to salo, a samo je jedan od njih rekao da je to upala potkožnog tkiva. No, ništa što su poduzeli, nikakvi lijekovi, nije pomagalo. Već poslije prve moje terapije sve je splasnulo za polovicu! Mislim da će na kraju sve biti u redu.

Ne tvrdim da svakome mogu pomoći, ali velikom broju ljudi mogu. S tim da kod mene svatko može raditi i za sebe, ali i za osobu koju poznaje, koja mu je draga, koju voli, za koju zna da joj treba pomoć i kojoj želi pomoći. Dovoljno je da je s njome povezan, da se usmjeri na nju i – ako je ta osoba otvorena, spremna primiti pomoć – ona će je i primiti i dogodit će se promjena.

Osnovni je moj stav da čin vjere može promjeniti našu stvarnost, cijeli naš život. Kada se čovjek otvori, kada počinje primati energiju koja teče kroz mene – jer je sam alat u Božjim rukama – tada mu se može pomoći, tada čovjek doista dobiva pomoć, tada ima rezultata.

Od tih ljudi kojima sam pomogao preko radiovalova, preko emisije koja se na Radiju Velika Gorica emitira utorkom od 23 sata do jedan sat poslije ponoći, jedino tražim da na listu papira napišu što se dogodilo, kakva su poboljšanja, kakve su učinke na sebi primijetili i doživjeli. Dobivam mnogo takvih pisama; pišu mi ljudi kojima sam pomogao preko radiovalova i to me istinski raduje.

Na kraju svake emisije činim skupno iscjeljivanje; dovoljno je da osoba sluša radio, nije potrebno da mi se telefonom javi u emisiju. Doduše, ljudi koji imaju posebno teške probleme jave mi se telefonom, zamole me da posebno mislim na njih, pa ja to uzmem u obzir, malo "pojačam" na njihovom kanalu.

Netko tko je nepokretan, tko se ne može dignuti iz kreveta, a ima kraj sebe radioaparat, tako sebi može pomoći. Dogode se tako dirljive lijepe stvari koje čovjeku tjeraju suze na oči. "Gospodine, ja se inače ne mogu pokrenuti, ali sada osjećam svoje noge, one su tople, mogu ih micati."
Kada netko izgovori takve riječi – ima li išta ljepše?

Najveći broj ljudi k meni i dolazi zahvaljujući radijskoj emisiji. Oni su najprije isprobali terapiju preko radija, pa kad uvide da im to koristi i pomaže, dođu k meni i osobno. Te se radijske terapije, zahvaljujući kazetama, slušaju i u Istri i u Dalmaciji, u krajevima naše zemlje gdje se Radio Velika Gorica ne može slušati. Mnogi ljudi dođu k meni i zato jer im je to preporučio netko od njihovih prijatelja i znanaca.


Moj put

Moj osobni put, put na kojem sam i danas, počeo je vrlo rano. Kao dječak doživio sam kliničku smrt. I to smrt davljenjem. Sa starijom sam se djecom otišao igrati na kanal Dunav-Tisa–Dunav, koji se tada kopao. Plovni je bager, kao što se to uvijek radi, kopao od sredine prema obali. A ja sam tada doživio jedan fenomen: vidio sam svjetlo koje me naprosto zvalo da idem prema sredini kanala. Nisam tada ni znao plivati, imao sam tri ili četiri godine, ali sam ušao u vodu. I odjednom sam propao duboko u vodu. Kako nisam znao plivati, potonuo sam, zatim sam nekako uspio isplivati, pa sam opet potonuo... Počela me hvatati panika, počeo sam gutati vodu, mislio sam da je svemu kraj, da sam gotov. I tada se to dogodilo: izašao sam iz tijela! Dakle, imao sam - kako se to kaže - izvantjelesno iskustvo. Puna su me dva sata pokušavali vratiti u život, liječnik je ulagao maksimalne napore, bio je prijatelj moga oca. Ja sam vidio sebe, bio sam izvan tijela, shvatio sam da ja nisam samo to tijelo. A upravo je to osnova duhovnog razvoja. Vratio sam se natrag zahvaljujući suzama i ljubavi moje majke i bake. No, sve to što se dogodilo, ta klinička smrt i ono što sam doživio, probudili su u meni neke spoznaje, neka znanja.

Kao dijete sam, reklo bi se, bio čudan. Do svoje devete godine gotovo ni sa kim nisam razgovarao, samo sam gutao knjige iz knjižnice – i to iz svih mogućih područja. Jednostavno me na to tjeralo. I naučio sam jako puno. Sjećam se, jednom sam prolazio pokraj nekih ljudi koji su imali problema sa kvarom traktora. Pogledao sam i rekao što bi trebalo učiniti. Čudno su me pogledali i odmahnuli rukom, ali ipak su učinili ono što sam im predlagao – i uspjeli su. Kada su uvidjeli da za razne stvari dajem dobre savjete, dolazili su po njih k meni i stariji ljudi.

Već sam tada kao dijete, oko ljudi viđao boje i svjetlost. Pitao bih drugu djecu vide li i oni to. Nitko drugi nije to vidio, nikome nije bilo jasno što ja to vidim. Kada sam bio u 14. godini, u ruke mi je došla jedna knjiga o astralnoj projekciji i sličnim temama.
– Pogledaj, ovdje piše sve ono o čemu ti stalno govoriš! – rekao mi je prijatelj koji mi ju je donio. Čitao sam takve knjige, ali sam i trenirao, jer nije dovoljno da čovjek ima samo nešto urođeno, nije dovoljno samo iskustvo kliničke smrti, nego treba te talente i razvijati, raditi na sebi.

Usvajao sam znanja iz psihologije, psihijatrije, medicine, različitih oblika yoge, mentalne dinamike, različitih oblika masaže, kiropraktike, transcedentalne meditacije, umjetnosti komunikacije, kabale, bijele magije...
I danas intenzvno radim na sebi, barem dva-tri sata dnevno posvetim samome sebi. Samo s takvim radom mogu pomoći i drugima.

Radio sam puno toga u životu, ali sam spoznao da jednostavno moram pomagati ljudima. Od toga nisam mogao pobjeći. Prihvatio sam taj zov sudbine i za to živim. Ja sam duhovni majstor učitelj - dakle, čovjek koji zna kako život funkcionira, koje su njegove zakonitosti, i koji tu svoju vjeru može prenjeti na svoje učenike. Prvi sam reiki majstor-učitelj na ovim prostorima. Pomogao sam mnogim ljudima u teškim sjučajevima i kada je medicina već digla ruke od njih. Ima više od 500 slučajeva u kojima sam dokazano uspio pomoći iscijeliti.

Osnovno mi je da naučim ljude kako da pomognu sebi samima. Da ne ovise ni o kome, nego da Božji dar – koji je svatko stekao rođenjem - zahvaljujući pomoći svog duhovnog učitelja, mogu iskoristiti za sebe i svoje najbliže, najdraže. To može naučiti većina ljudi. Uvijet da se postane mojim učenikom jest da se prođe životno pročišćavanje, dvadesetsatno energetsko pročišćavnje, koje se provodi načelno u 2 dana. Nekima to nije dovoljno, pa moraju proći više puta. No, to je osnova, bez toga se ne može ići dalje. Tek kada srede svoj život u svojoj glavi, u duši, u svom tijelu, mogu početi novi život. To sam vrijeme skupa s ljudima, pomažem im da se svi njihovi filmovi poslože. Ono što u životu nisu otplakali - moraju otplakati; ono što nisu odsmijali - moraju odsmijati; ono što nisu odbolovali – moraju odbolovati. I samo se tako mogu srediti. I onda krenuti u novi život.

Da biste posadili biljku u zemlju, morate poduzeti određene pripreme – očistiti zemlju od korova, kamenja i različitog otpada. Tek tada stavite sjeme u zemlju. Isto je i u duhovnom životu. Prvo je potrebno iščistiti sve smeće iz uma, duha i tijela, koje ste skupljali cijeli život.
Tek nakon toga duhovno sjeme može rasti i razvijati se. To je povratak radosti življenja; ljudi ponovo osjećaju i vide radost, jer svi mi, koliko god bili mladi ili stari, nosimo radost u svom srcu. Ja ne uzimam tuđi život u svoje ruke, ja ljude učim da uzmu svoj život u svoje ruke.

Od svojih učenika tražim da žive ovdje i sada. I želim im potaknuti svijest o mogućnosti izbora. Da nisu samo nešto što je bačeno u svemir i što ima određenu sudbinu koja se ne može promijeniti. Tražim od ljudi da svoju budućnost uzmu u svoje ruke. Da nauče živjeti za sebe.
Jer ako sam nisam u redu, tada ništa oko mene ne može biti u redu. Kako ću moći pomoći drugima, kad ni samom sebi nisam uspio pomoći?
Učim ljude i da materijalno blagostanje ide zajedno s duhovnim blagostanjem. Koliko je čovjek duhovno uspješan, toliko je i materijalno uspješan.
Osmislio sam i razvijam vlastiti sustav samospoznaje: Life design - art of living, umjetnost življenja po vlastitoj volji. Vodim sustav tečajeva koji ljudima mjenjaju život, omogućuju da čovjek ponovno uspostavi vezu sa samim sobom, koji ljude uči kako da kreiraju vlastiti život.

Svatko tko želi, može se uključiti u tečajeve, treba se javiti na telefon +385 (0)1 33 97 729, a poslije konzultacija odlučit će se za jedan ili više tečajeva.








Samospoznaja © 2008-2009 | design & development

OVO JE PRIČA O TOME TKO SU VLASI



Stari germani su susedna keltska plemena nazivali imenom Walha. Ovaj termin je i danas opstao u modernom engleskom jeziku kao Wales (od staroengleske reci Wealh), oznacavajuci zemlju koja se na maternjem jeziku njenih stanovnika naziva Cymru (Kamru). Termin Walha je najverovatnije izveden od naziva keltskog plemena koje je živelo u jugoistocnim regionima Galije (današnja Francuska), a koje su Rimljani zvali Volcae. Kako su Kelti na evropskom kontinentu polako romanizovani (izmedu drugog veka pre nove ere i drugog veka posle nove ere), Germani su poceli da koriste termin Walha za Rimljane kao i za svo romanizovano stanovnistvo uopšte. Cak i danas nemacka populacija u Švajcarskoj za svoje francuske i italijanske sunarodnike koristi izraz Welchen. Romanska populacije u regionima današnje istocne Belgije prihvatila je termine Walha kao svoje etnicko ime u formi Wallons (odnosno Waloons na engleskom). Na pocetku srednjeg veka, Sloveni u istocnoj Evropi su preuzeli od Germana termin Walha (verovatno starogermansku varijantu Walah), kao ime kojim ce oznacavati svu rimsku ili romanizovanu populaciju u formi Vlakhi odnosno Vlasi u južnoslovenskim jezicima, Volokhi u istocnoslovenskim jezicima i Wlochy u Poljskoj.

Tako termin Wlochy i danas postoji u poljskom jeziku kao ime za Italiju. U jugoistocnoj Evropi, romanizovano stanovništvo je spas od upada varvara potražilo bežeci u planine, gde su poceli da se bave nomadskim stocarstvom. Iz ovog razloga su Vizantinci, koji su takode od Slovena pozajmili temin Vlakhi i upotreljavali ga kao Blachoi nazivajuci njime sve stocare uopšte. Ovaj termin je poprimio izvesne pogrdne konotacije, s obzirom da su su ti stocari cesto odbijali da prihvate politicko uredenje i zakone, cesto se baveci pljackom, a kad su kao placenici bili angažovani u vizantijskoj vojsci bili su poznati po svojoj surovosti. Tokom turske vladavine u Bosni (1459-1878), muslimani su pravoslavne Srbe pogrdno nazivali Vlasima.

Ovi romanizovani stocari su na Balkanu bili u konstantnom pokretu, i negde na pocetku 10-og ili 11-og veka postepeno su migrirali na sever, iz balkanskih planina preko Dunava, sve do Karpata, koncetrišuci se najpre u Transilvaniji, posebno u regionu Faragaš. Ugari koji su tada dominirali ovom oblasti nazivali su ih Olah. (Danas se Italijani na madarskom nazivaju Olasz.) Vojskovoda Olaha, Radu Negru je bežeci od pritiska Ugara, 1290. godine prešao Karpate i spustio se u region donjeg Dunava. Na teritoriji izmedu Dunava i Karpata, osnovana je nezavisna kneževina koja se u zapadnim, latinskim tekstovima naziva Wallachia (na bugarskom Vlaško). Turci, koji su vodili mnogo ratova protiv ove kneževine dominirajuci njom sve do sredine 19.-og veka, zvali su je Iftak. Vlasi Enciklopedija Orbis Latini Evropski narod koji cini glavni konstitutivni element populacija Rumunije i Moldavije, kao i manje grupacije locirane po celom Balkanu, južno i zapadno od Dunava. Iako ih njihovi slovenski susedi nazivaju Vlakhi (ili Vlasi, a na istocno slovenskim jezicima Volokhi), Vlasi sami sebe nazivaju Romani, Romeni, Rumuni ili Aromani. Vlasi se pojavljuju u evropskoj istoriji u srednjem veku, pre svega u regionu istocno od Dunava. Još od 19.-og veka rumunski istoricari tvrde da su Vlasi potomci starih Rimljana koji su u drugom i trecem veku pre nove ere okupirali Dakiju, rimsku provinciju koje je obuhvatala Transilvaniju i oblast Karpata u današnjoj Rumuniji.

Druga teorija sugeriše da su njihove pretke treba tražiti u Tracanskim plemenima koji bili srodni Dacanima, i koji su se mešali sa rimskim kolonizatorima, prihvatajuci njihov jezik i kulturu. Nakon što su Rimljani napustili Dakiju (271. godine pre nove ere), ta oblast je bila suocena sa cestim napadima varvara. Prema nekim istraživacima, romanizovani Dacani su ostali u toj oblasti, verovatno tražeci utocište u Karpatskim planinama. Tamo su ostali nekoliko vekova, radeci kao stocari ili primitivni zemljoradnici, sve dok se uslovi nisu promenili kad su se ponovo vratili u ravnice. Takode postoji mogucnost da je deo populacije romanizovanih Dacana krenuo južno od Dunava, nakon što su se Rimljani povukli iz Dakije. Nakon što su napadi varvara prestali, Vlasi, predstavljeni u ovoj teoriji kao kasnija grupa emigranata, vratila se u postojbinu iz svojih romanizovaniih naseobina južno od Dunava, ili iz drugih delova Balkana. Ova teorija važnu ulogu koju su Vlasi imali u nastanku i razvoju Drugog Bugarskog Carstva (takode poznatog i kao Carstvo Vlaha i Bugara koje je osnovano 1185), vidi kao dokaz da se centar Vlaške populacije pomerio južno od Dunava. Do 13.-og veka Vlasi su ponovo nastanjivali oblasti severno od Dunava, ukljucujuci i Transilvaniju, gde su cinili najveci deo zemljoradnicke populacije.

Iz Transilvanije migrirali su u Valahiju ("Zemlju Vlaha" odnosno Vlašku) i Moldaviju, koje su postale nezavisne kneževine u 13.-om i 14.-om veku i koje su u 19-om veku formirale današnju Rumuniju. Drugi Vlasi su migrirali u druge krajeve Balkana. Makedo-Vlasi ili Cincari (vidi tekst "Cincari - Balkanski Hazari") naselili su planine Tesalije u današnjoj Grckoj.* Po navodima vizantinskog istoricara iz 12.-og veka, Ani Komneni, oni su osnovali nezavisnu državu Veliku Valahiju (odnosno Veliku Vlašku), koja je obuhvatala centralne i južne delove planinskog lanca Pind u današnjoj Grckoj i delove Makedonije.

Nakon uspostavljanja Istocnog Rimskog Carstva u Konstantinopolju 1204. godine, Velika Vlaška je potpala pod grcki despotat Epir, kasnije su je Srbi pripojili svojoj državi, a 1393. pala je pod tursku vladavinu. Druga vlaška oblast, poznata kao Mala Valahija (odnosno Mala Vlaška), prostirala se u Aetoliji i Akarnaniji. Vlasi poznati kao Morlaci ili Mavrovlasi (Crni Vlasi), naseljavali su oblasti u Crnoj Gori, Hercegovini, severnoj Albaniji, kao i južne oblasti Dalmacije, gde su osnovali grad Ragusu, današnji Dubrovnik. U 14.-om veku, neki Morlaci krenuli su severno, u Hrvatsku. U 15.-om veku, drugi Morlaci koji, ce kasnije biti poznati kao Cici, naselili su se na Istarskom poluostrvu. (vidi tekst "Cincari - Balkanski Hazari", deo "Cuvari drumova", pasus peti.) * prim.prev. Ovu tezu valja uzeti s rezervom, s obzirom da grcki istoricari tvrde da su Cincari romanizovani starosedeoci Epira, i odbacuju svaku mogucnost da su Cincari poreklom iz Dakije. (vidi tekst "Cincari - Balkanski Hazari", deo "Cuvari drumova", pasus prvi i dalje.


Istorijska zavera
U balkanskim državama danas živi oko milion i po Cincara





Tragajuæi za izvornim objašnjenjem zašto je jedna žena, koju sam video sad veæ daleke 1976. godine na pijaci u Radovišu, gradiæu u istoènoj Makedoniji, istetovirala krst na èelu, susreo sam se enigmom zvanom Cincari. Zapitkivanja, razgovori i istraživanja toga detalja, koji je vrlo èesta pojava samo kod pripadnika toga naroda, odvela su me u jedan obièan ali neverovatno tajanstveni svet. U svet koji jeste i nije, u svet koji je bio i više ga nema, u svet koji može da vaskrsne u obliku u kojem se negde i nekada pojavio.


I taman kad sam mislio da je prièa okonèana, da je mastiljavi krst na èelu one žene odgonetnut, pozvali su me neki ljudi na neku skromnu i èudnu svetkovinu. U centru Skoplja, u onda elitnom i prvom kafiæu "Kafe gril", stotinak ljudi i žena nešto je proslavljalo. Posle uvodne tugaljive pesme, podržavane mistiènom igrom svih prisutnih, jedan kolega, redak znalac balkanskih naroda, kratko mi je došapnuo: "Eto, to su pravi potomci Cincara". Èinjenica da sam meðu slavljenicima video mnoge poznate Skopljance, Makedonce, iznova je u meni upalila želju da se Cincarima vratim na jedan studiozniji naèin. Imao sam sreæu da te nezaboravne veèeri sretnem i jednog "unikatnog" Cincara, gospodina Dina Kuvatu alijas Dimu Dimèevskog.


Iz tog bavljenja ovim èudnim i neponovljivim stanovnicima Balkana, koji se proreðuju velikom brzinom, nastala je i ova skromna prièa o Cincarima.



Njihova zagonetna pojava, meteorski uspon i neprimetni pad u zaborav balkanske vetrometine, dostojni svekolikog zanimanja naše civilizacije, jer se istinsko dotrajavanje Cincara odvija pred našim oèima. Ako je suditi po èinjenicama, ovaj nadasve zanimljiv narod èeka neumitna sudbina Hazara. A da apsurd bude potpun, takvoj sudbini kumuju sami Cincari, Vlasi, Aromuni... ili kako se veæ sve ne zovu...



Na širem prostoru Balkana danas ih sasvim pristojno egzistira oko milion i po (mada nije greška taj broj pomnožiti sa dva), što takoðe protivureèi gornjoj konstataciji, inaèe izreèenoj od jednog "èistog" Cincara koji se, kako sam kaže, uzaludno opire neobjašnjivoj sudbini svog naroda.



U tektonskim, etnièko, politièkim, nacionalnim i teritorijalnim poremeæajima, koji su zadesili Balkan, preko noæi se oglašavaju svi koji smatraju da su narod i da kao takvi moraju da imaju svoju državu. Bezglasni jedino ostaju Cincari koji, videæe se kasnije i zašto, zaista imaju pravo, ako ne na državu ono sigurno na nekakvu autonomiju u delu Balkana gde ih ima dovoljno za organizovano samospasavanje.



Razume se, bez pretenzije advokatisanja, isprièaæemo prièu o narodu koji izumire, a èiji su predstavnici, kroz vekove, pa i danas, nezaobilazni u procesu nastajanja i trajanju gotovo svih balkanskih država, pa i naroda. Ova konstatacija nije preterana, i kamo sreæe da je to uèinio jedan od hiljade "roðenih" Cincara, onih koji danas službuju u znaèajnim institucijama balkanskih zemalja, i koji se, kakve li nacionalne ironije, stide i odrièu svojeg, zaista slavnog porekla.

Istina je, istorijom Cincara bavili su se mnogi predstavnici ovih nenadmašnih stoèara, kao i nauènici iz najbližeg susedstva, ali uglavnom u dnevnopolitièkoj, a ne u istorijskoj funkciji. Sami Cincari, verovatno s namerom da zasluže mesto u njoj, pisali su cincarsku istoriju bukvalno kopirajuæi vizantijske istorijske spise, neretko poistoveæujuæi stanovnike balkanskih prostranstava sa Cincarima. "Istorija Arm Makedonaca" (Bukurešt, 1904. godine), rumunskog autora Jona Arginteanua je gotovo paradigma za nakaradno istraživanje porekla Cincara. Ako je nešto istinito i vredno u toj obimnoj studiji gospodina Arginteanua, to je svakako obimna bibliografija, na kojoj inaèe on temelji svoju "slavnu istoriju" Cincara.



Zaista, sa retkim izuzecima, svi koji su se latili pera da opišu Cincare radili su to kako bi dokazali da su ovi zapravo deo "njihovog" naroda, a nikako autentièna pojava na ovim prostorima. Uostalom, dovoljno je videti "cincarski opus": rumunskih, bugarskih, makedonskih, srpskih i albanskih nauènika, etiologa, folklorista i istoriografa pa shvatiti da su Cincari sve samo ne ono što su zaista.


MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (2)

Zatiranje roda
Malo je poznato da su predstavnici Cincara samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju

Nije da se Cincari nisu oglašavali tražeæi od Meðunarodne zajednice da se postepeno pozabavi njihovim "pitanjem", ali su uvek èinili, naèinom i sredstvima neprimerenim za balkanske uslove. Kao po pravilu, uèeniji i obrazovaniji od podanika matiène države, u kojoj su se prirodom posla trajno nastanili, Cincari su pribegavali "diplomatiji èinjenica", koja nažalost, nikad nije urodila plodom.

Malo je poznato široj balkanskoj javnosti, pa i veæini Cincara, da su njihovi predstavnici samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju, i da su od preureðivaèa Balkana tražili teritorijalnu i drugu autonomiju. Izvesno je samo da su uvek ostajali kratkih rukava.



Postojani u naumljenom, oni samosvesniji Cincari, nikada nisu prestajali sa postavljenjem "cincarskog pitanja" na meðunarodnoj sceni. I ma koliko bilo èudno, istina je da su se u poslednje dve decenije obraæali svim merodavnim institucijama i konferencijama, ali su uvek izostavljani sa dnevnog reda, što æe reæi izvan evrobalkanske stvarnosti.



Radi ilustracije ovde æemo pomenuti samo zasedanje KEBS-a u Madridu, Evropskog parlamenta i Pravne komisije Evropske ekonomske zajednice, te Beogradski samit ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja, na kojima su predstavnici Cincara predoèavali argumente o svojoj autentiènosti i posebnosti na Balkanu.



U svim tim pismenim zahtevima oni nisu, kako se to može pretpostaviti, zahtevali nešto što je neostvarivo. Naprotiv, "opružali su se prema guberu", odnosno strogo su vodili raèuna da svojim zahtevima ne naruše integritet prostora države u kojoj su se igrom sudbine trajno nastanili. Njihova argumentacija ni u jednom sluèaju nije i ne može da povredi nacionalna, verska i ostala oseæanja drugih. Ono što su tražili retko je kakva komisija ili institucija mogla da pobije, ali su svi pozvani arbitri previðali uredno dostavljen zahtev.



Dovoljno je, na primer, videti sadržinu pisma upuæenog šefovima diplomatija balkanskih država (1986. godine), pa shvatiti da je reè o logiènom zahtevu, prosto prirodnom pravu da se traži ono što su tražili. A tražili su da im se u balkanskim zemljama, u kojim u popriliènom broju žive, dozvoli minimalna kulturna autonomija: štampanje knjiga, publikacija i listova na cincarskom jeziku, da se u programima radija i televizije uvedu emisije na cincarskom jeziku, u trajanju od 20 do 30 minuta dnevno, da mogu da registruju sopstvena kulturno-umetnièka udruženja za negovanje folklora i obièaja, da se organizuje dopunska nastava na cincarskom jeziku u onim naseljima gde je velika koncentracija Cincara.



Genezu "totalne zapostavljenosti" cincarskog pitanja na Balkanu treba tražiti u meðunacionalnim politièkim i teritorijalnim trvenjima, koja ni u jednom trenutku nisu pogodovala, ne samo razrešenju, nego ma i kakvoj pomisli pokretanja "cincarskog pitanja". Naime, kako god da je Balkan bio ureðen i podeljen, Cincari su uvek ostajali razdeljeni i podvojeni.



Oni koji su morali da vode raèuna o tome najèešæe su, u svojstvu visokih diplomatskih predstavnika, brinuli brigu za druge narode i države.

Èesto velikim silama nije išlo u prilog da teritorijalno ureðenje Balkana, optereæuju, za njih, nevažnim cincarskim pitanjem. S druge strane, sami Cincari, koji su bili u vrhu vlasti, u svim balkanskim državama, opšti interes matiènog naroda podreðivali su liènom, stalno se izgovarajuæi da "valja saèekati neku sigurniju priliku".



Takva prilika, na žalost, još nije doèekana, i verovatno da nikada neæe ni biti, jer poslednje usitnjavanje Balkana i najava nove njegove integracije, Cincare pomera još dalje od želje da svoju autentiènost potvrde bilo kakvom autonomijom.



Istina, mnoge potomke viðenijih Cincara, a i one koji su danas na položajima u mnogim zemljama sveta, nije napuštala samosvest o nužnosti humanijeg zbrinjavanja potomaka slavnih moskopoljskih predaka. Da je tako pokazuju i novoformirana društva i udruženja, pokretanje specijalizovanih èasopisa i održavanje kongresa i drugih skupova Cincara, naroèito u zemljama Zapadne Evrope, SAD, Kanadi i Australiji, gde su se, u potrazi za "hlebom" poodavno odomaæili.



Logièno pitanje: zbog èega je do buðenja samosvesti kod Cincara, rasutih po svetu, došlo sa zakašnjenjem od najmanje jedan vek, ima i logièan odgovor. Naime, èak i na Zapadu gde nema nikakve zabrane okupljanja na etnièkoj ili nacionalnoj osnovi, Cincari su podlegli sindromu "genetske lojalnosti", zemlji u kojoj su zasnovali porodièno ognjište.



Na drugoj strani stoji èinjenica da su mnogi, vrlo brzo, razume se radom i znanjem, dospevali u privilegovane krugove dotiènih zemalja (gde su stizali do ministarskih i premijerskih fotelja), i izvorno bili upuæeni u globalnu strategiju politike te zemlje ili odreðenog geopolitièkog bloka. Upravo takvi pojedinci prvi su shvatili izlišnost bilo kakvog pokretanja "cincarskog pitanja", naroèito u eri dosadašnjih, najèešæe krvavih preureðenja njihove postojbine, Balkana. Ti isti pojedinci su prvi zakljuèili, a potom i svojim sunarodnicima utuvljivali istinu daje spas od zatiranja cincarskog roda u nametanju pitanja etnièke i kulturne autonomije, a ne pitanje stvaranja posebne države, èemu inaèe otvoreno streme pripadnici nacionalnih manjina nekih naroda u nezavisnim balkanskim državama.

Valja odmah reæi da je istorija Cincara lišena èinjenica o njihovom prapoèetku, što se, sa malim izuzecima, odnosi i na ostale balkanske narode. Ti podaci su ili zatureni ili krivotvoreni, tako da je danas zaista teško utvrditi korene Cincara.

Najrevnosniji u "nauènom" opusu cincarske istorije bili su Grci i Rumuni, prvi s ciljem kako bi dokazali da je njihovo poreklo grèko, a drugi da je pogrešno korene Cincara tražiti na jugu Balkana. Zanimljivo je da se dokazi jednih i drugih meðu sobom potiru, ali i jedni i drugi funkcionišu do dana današnjeg. Grèku stranu, obimnim studijama brane: Mihail Hrisohu, E. Kurilas, Spiros Papageorgiju i Antonios Karamopulus. Svi oni polaze od teze da su Cincari, ili Kucovlasi, kako ih još nazivaju, starosedeoci sa grèkih planina, bili romanizovani tokom dugogodišnje vladavine rimske imperije.



U knjizi "Vlasi i Kucovlasi", koja je objavljena 1909. godine, oficir grèke armije Mihail Hrisohu tvrdi da su Cincari starosedeoci sa Pinda i iz Tesalije, te da su služeæi u rimskim legijama, najèešæe kao stražari, na putevima planinskih prevoja, vremenom poprimili karakteristike svojih poslodavaca. Njegova teza se oslanja na imenima toponima u tim krajevima ali i na èinjenici da je cincarski jezik mešavina starosedelaèkog i latinskog.



MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (3)


Èuvari drumova
Cincari se ozbiljno naljute ako ih neko, makar i omaškom, nazove Vlasima

Tezu o grèkom poreklu Cincara, koju je u knjizi "Vlasi i Kucovlasi" izneo Mihail Hrisohu, proširuju njegovi savremenici Efros Kurilas i Spiros Papageorgiju. Oni odbacuju svaku pomisao da su Cincari poreklom iz Dakije, odnosno iz Rumunije. Obojica tvrde, doduše bez valjanih argumenata, da je reè o epirskim starosedeocima, koje su Rimljani romanizirali, nametnuvši im jezik i mnoge obièaje.


Još jedan Grk, akademik Antonis Keramopulos, odbacuje teorije da su Cincari dovedeni iz Italije, da su poreklom Dako-Rumuni i dokazuje da je reè o latiniziranim malim trakijskim narodima. Keramopulos æe najviše biti upamæen po analizi jedne stare legende, one koja govori da su Cincari zaista starosedeoci sa grèkih planina te da su revnosno služili mnoge careve rimske imperije. Legenda je iz vremena cara Adrijana (117-137 godine) i govori o generacijskoj regrutaciji "rezervista" za potrebe rimskih careva na Balkanu. Oni su se vremenom bili toliko izveštili u branjenju carskih drumova da su postali sastavni deo èuvenih rimskih i kasnije vizantijskih legija. Ti rezervisti su zapravo starosedeoci koji su za komandante imali èiste Rimljane, Latinjane, koji su im tokom višegodišnjeg službovanja nametnuli svoj jezik i neke obièaje, netipiène za Cincare.

Elem, kaže dalje legenda, koju je prvi zapisao vizantijski hronièar Simokata, u jednom pohodu vizantijske vojske osujeæena je jedna važna vojna aktivnost samo zato što su pogrešno protumaèene reèi obiènog redova, poreklom Cincara.

U njegovoj blizini spotakla se jedna natovarena mazga, a on je, misleæi na (verovatno) dragoceni tovar na njenim leðima povikao: "Torna, torna, fratre", što otprilike na cincarskom znaèi "prevrte se tovar (samar)". Vojnici su te reèi razumeli kao naredbu: "Vraæaj se, vraæaj brate" - na latinskom "torna fratre" znaèi "vrati se brate" i panièno se dali u bekstvo.



Prvi tragovi prisustva Cincara na tlu Balkana zabeleženi su u srednjem veku, na prostorima Epira, Tesalije i jednog dela Makedonije, na teritorijama kod nas poznatim kao Megalovlahija ili Stara Vlaška. Pitanje odakle su tu prispeli i dalje ostaje bez odgovora. Teza istorièara, da svi narodi vode poreklo od nekog antièkog naroda, pa dakle i Cincari, gubi smisao pred teorijom etnogeneze, odnosno postanka naroda.



Upravo zbog toga, poreklo Cincara mora se posmatrati u sklopu nastanka svih ostalih Vlaha, bez obzira na drugu jednu èinjenicu, da su svi Cincari Vlasi, ali da svi Vlasi nisu Cincari. Kad smo kod ovoga jesu ili nisu, treba naglasiti da se Cincari ozbiljno naljute kad ih, makar i omaškom nazovete Vlasima. Svi oni smatraju da su u svakom pogledu za koplje ispred svojih srodnika ili sunarodnika, svejedno.



Razume se, bez da budu pitani, odmah æe vam obrazložiti da im pravo na takvo visoko mišljenje o sebi daje èistoæa cincarske krvi. Naime, istina je da su Cincari jedan od retkih naroda na Balkanu sa kojim se krvno nisu vezivali pripadnici drugih naroda. Istovremeno, i ma koliko to bilo èudno ova pojava je prepoznatljiva i deo njihovog karaktera. Upravo u toj osobini treba tražiti njihovo konstantno stapanje sa narodom sredine u koju su se trajnije nastanjivali.

Analizom etnografskih podataka nauènici su utvrdili da je u kasnoantièkom dobu pod vlaškim imenom egzistirao jedan istoènoromanski narod, koji se vremenom raslojio i razišao na razne strane. Potomcima tih kasnoantièkih Vlaha smatraju se današnji Rumuni, Moldavci, Cincari, Vlasi istoène Srbije, istarski Cici i ukrajinski Huculi.



Natezanje oko izvornog porekla imena Vlaha još traju, ali veæina lingvista smatra da je ono keltskog porekla (Volk, Vola, Vels). Naime, utvrðeno je da su keltski Volci nastanjivali dobar deo srednje Evrope, severnu Panoniju i Karpate, a analogno tome njihovim potomcima smatraju se romanski Vlasi.

Nauènici takoðe smatraju da su Sloveni naziv Vlah preuzeli od Germana i da su ga docnije primenjivali za sve romanske narode. Takva teza ima potvrdu u navodnoj èinjenici da Vlasi sebe nikad nisu nazivali tim imenom. Da to nije taèno pokazuje celokupna istorija Cincara. Bez obzira na raslojavanje i podvajanje, oni su sa sobom nosili svoje ime i po njemu bili svuda prepoznavani kao Vlasi, odnosno Cincari.



U svom epohalnom delu o Cincarima na Balkanu Dušan J. Popoviæ na jednom mestu piše: "Odgovor na pitanje šta treba razumeti pod reèju Cincarin, nije tako jednostavan. Cincarin je po poreklu Ilir ili Traèan, sasvim retko Sloven, po jeziku Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, bar u varošima, Grk, po zanimanju stoèar, trgovac ili zanatlija; sve ostalo kao njegovo ime, prezime, nacionalno oseæanje, državljanski položaj, sasvim je neodreðeno... Glavna karakteristika Cincara je neodreðenost. Njihov rodonaèelnik u našem modernom društvu, piše Popoviæ, jeste Hristover Žeferoviæ.

To je onaj Žeferoviæ, turski podanik, autor i ilustrator prve naše moderne štampane knjige, rodom iz Dojrana, ali sa "jakim grekomanskim primesima, gotovo grecizirani Jugosloven, koji nije nikada ni savladao crkvenoslovenski jezik, kao ni jezik ruske ni naše redakcije, nego je pisao ili grèki ili nekom neobiènom mešavinom knjiških kovanica i raznih nareèja našeg Juga... Dakle obuhvatao je Grke i Srbe, i Bugare, i Arbanase, i Cincare, i Rumune.


--------------------------------------------------------------------------------

Parnica za Riplija

Politika je 20. februara 1936. godine objavila tekst o "Najmeðunarodnijem" sudskom sluèaju a èiji je glavni akter bio upravo bliski roðak pominjanog Kristofora Žeferoviæa. Reè je o parnici Grka Spiridisa. On je bio italijanski podanik, roðen u Turskoj, nastanjen u Kini a tužio je britanskom sudu britansku opštinu što mu je oduzela ranije dato mu pravo da spravlja škotski viski od japanskog alkohola u jednoj francuskoj destileriji. U sporu ga je, kako piše Politika, zastupao amerièki advokat a njegove reèi sudu je prevodio jedan Rus. Spiridis je dobio spor. Reè je dakle o Cincarinu.



MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (4)



Konfuzija o poreklu imena
Oskudni istorijski izvori daju Cinarima i Makedoncima pravo na romantiène pretpostavke o sopstvenom poreklu

Dodatnu konfuziju u odgonetanju porekla vlaškog imena stvaraju nauènici iz zemalja koje Cincara iz ovog ili onog razloga svojataju. Sami Cincari odobravaju tezu koja kazuje da su balkanski podunavski Vlasi nastali nezavisno od Cincara - jedni od romanizovanih Draèana, a drugi romanizovanjem traèkih i ilirskih plemena. Interesantno je naglasiti da je ova teza postavljena bez fakta i njen cilj je, u stvari, da se Cincari otarase napadnog rumunskog (i svakog drugog) tutorstva.

Jedan od pokušaja oslobaðanja tutorstva jeste i lansiranje teorije da su Cincari direktni potomci antièkih Makedonaca, dakle da potièu od Aleksandra Velikog. To je naravno, daleko od istine, nauène i istorijske. Insistiranjem na tom poreklu, Cincari su dodatno iskomplikovali odgonetanje sopstvene geneze. Naime, sa sliènim tezama izlaze i Makedonci vmrovskog opredeljenja (i ne samo oni) koji, kao što je poznato, sa Cincarima nemaju veze, bar što se porekla tièe.

Oskudni istorijski izvori i jednima i drugima daju pravo na romantiène pretpostavke o sopstvenom poreklu, ali sve to dodatno komplikuje odgonetanje enigme: ko su Vlasi, a ko Cincari. Odakle potièu i jedni i drugi. Svako pozivanje na Filipa Drugog Makedonskog i njegovog slavnijeg sina Aleksandra više je smišljen potez, plansko distanciranje od ostalih Balkanaca, nego put ka odgonetanju spomenute enigme.

U svojoj zanimljivoj knjizi "Vlasi na Balkanu" Vangel Trpkovski Trpku, objašnjava poreklo Cincara i vešto protura tezu da je i Aleksandar Veliki Makedonski, poreklom Vlah. Trpku, naime, tvrdi da je èetvrta žena Filipa Makedonskog, Olimpija (Mirtale), majka Aleksandra Velikog, poreklom epirska princeza iz plemena Molosi, od kojeg navodno vode poreklo i balkanski Vlasi. Svoju tezu Trpku temelji na teoriji da su Vlasi potomci malih naroda Amaolosa i Vesa, koji su živeli upravo u planinskim bespuæima južnog Balkana.


Sa sliènom tezom, da je Aleksandar Makedonski predak današnjih Makedonaca, izašao je pre neku godinu u svojoj knjizi "Istorija Makedonije od davnina do danas" i dr Vasil Tupurkovski, tvrdeæi da je njegov otac jedan od kraljeva starog plemena Makedoni, koje je živelo na teritoriji današnje Grèke.

Najraniji istorijski podatak o Vlasima vezan je za stari ruski letopis "Povest vremjonih ljet", koji je pisan u dvanaestom veku, a èija se sadržina odnosi na 898. godinu. Letopisac podrobno opisuje dolazak i osvajanje Panonije od strane Maðara i, pri tom, sasvim konkretno pominje Vlahe. "Doðoše Ugri (Maðari) sa istoka i ustremiše se preko velikih gora i poèeše ratovati protiv Vlaha i Slovena. Ranije tu stanovahu Sloveni, a Vlasi zauzaše zemlju slovensku".



Bez obzira na to što je vremenska distanca izmeðu dogaðaja i njegovog opisa velika, ovaj podatak iz ruskog letopisa daje osnovu za podrobniju analizu odnosa izmeðu Slovena i Vlaha, tim pre što oèigledno istorijska simbioza izmeðu ova dva naroda ima potvrde u njihovom do danas oèuvanom biæu.

Zanimljivo je da mnogo ranije, u 6. veku, grèki pisci Prokopije i Teofan pominju cincarsku etniku. Pet vekova kasnije ovom materijom su se bavili i vizantijski putopisci Kekaumen i Benjamin Tudela.

Kekaumen, tesalijski vlastelin, Grk jermenskog porekla, koji je živeo u 11. veku u "Strategikonu", pišuæi o dogaðajima kojima je bio savremenik, a èesto i uèesnik, ostavio je dragoceno svedoèanstvo o životu Cincara. Interesantno je ovde napomenuti da njegovu graðu revnosno zaobilaze mnogi istorièari. U zapisima iz 1066. godine, a povodom bunta Tesalijaca zbog novih carskih nameta, Kekaumen pominje i Vlahe koji su se solidarisali sa Grcima i Slovenima.

Prema ovom hronièaru, te godine plemiæi Jovan Grimijani i Grigorije Vamvaka, Grci po narodnosti, u tajnosti su spremali ustanak protiv carske vlasti. Za njihovu nameru je meðutim, saznao gospodar Larise, ondašnje tesalijske prestonice, Nikolica Delfin i, kako o zaveri nije mogao da obavesti cara Konstantina Duku, odluèio da stvar realizuje u miru i bez velikih potresa.



Na traženje Delfina da se sastanu i naðu najkorisnije rešenje, Grimijanija i Vamvaka su pristali bez posebnih uslovljavanja. Sastanak je, kako piše Kekaumen, održan u kuæi bogatog trgovca Berivoja Vlaha. Zainteresovane strane su se dugo prepirale oko toga da li od ustanka odustati ili se, ipak, oružjem suprotstaviti nezasitom caru Konstantinu Duku. Konaèno su se dogovorili da ipak dignu ustanak. Organizatori ustanka su uspeli da ubede Delfina da se on stavi na èelo predstojeæeg oružanog bunta. Kekaumen je gotovo do detalja zabeležio dijalog izmeðu ustanika i starešine Larise.



Upitan šta misli o njihovoj nameri, Nikolica Delfin je ustanicima odgovorio da "naumljeno nije dobro ni pred bogom ni pred carem koji može podiæi veliku vojsku i sve nas uništiti i to sada pred žetvu".



Savesni "gradonaèelnik" Larise se pri tom posebno obratio predstavnicima Vlaha, upitavši ih gde su im žene i deca. Ovi su mu odgovorili:

- U planinama Bugarske.

- Pa zar se ne plašite od tamošnjih stanovnika, koji ih mogu opljaèkati kad èuju za ustanak, a sigurno su privrženi caru? - pitao je Delfin.



Pitanje je, izgleda, bilo na mestu i pogodilo je voðe ustanika u najosetljivije mesto. Oni su posle kratke prepirke odustali od bunta. Nema sumnje da se Kekaumenova prièa kasnije mnogo puta kroz istoriju ponavlja, jer je nedvosmisleno utvrðeno da su sve aktivnosti "gradskih" Cincara zavisile uglavnom od procene pozicije ovih koji su sa stadima boravili po bespuæima balkanskih planina. Ovde još valja reæi da je, na insistiranje Grka, ustanak ipak bio podignut, i da je to cara primoralo da smanji nesnosne dažbi

MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (5)



Krst protiv "danka u krvi"
Epirski i tesalijski Cincari obeležavali su decu krstom, od kojeg su zazirale i najkrvoloènije Osmanlije


Jedan neobièno znaèajan narod u istoriji balkanskih naroda i zemalja, usudom sudbine, sebiènošæu okruženja i sopstvenom krivicom, polako ali sigurno, tu pred našim oèima doživljava sudbinu Hazara. Ova prièa o Cincarima samo je skromni doprinos pokušajima samosvesnih i nepokolebljivih potomaka slavnih balkanskih nomada da se, ako ne spreèi ono, barem uspori nestajanje naroda bez kojeg današnji Balkan ne bi bio ono što jeste.


Zapisi vizantijskih hronièara Kekaumena i Benjamina Tudela višestruko su znaèajni za razumevanje i prouèavanje cincarske istorije. U njima je, na primer, prvi put pomenuto ime jednog Vlaha Berivoja. Istina ime je slovensko, ali kao što æe se videti kasnije, kroz istoriju, vlaška imena su obrazovana dodavanjem nastavka na slovensku osnovu, kao na primer: Vladoje - Vladul, Negoje - Negul, Radoje - Radul...


U Zlatnoj "buli" vizantijskog cara Vasilija îî, koji se do trona izdigao iz carske konjušnice, nareðeno je da "cincarski elementi" padnu pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Ova "bula" je pronaðena u manastiru Zermas, sa još jednim dokumentom i u njoj se pominje ime jednog Cincara. Naime, u dokumentu piše da je 1164. godine manastir podigao Vlah Joan Nikolau iz obližnjeg naselja Linotope. I u jednoj naredbi Mihaila îî, despota Epira, 1236. godine stoji da su Cincari bili osloboðeni uobièajenih dažbina.


U turskim zapisima iz 13. i 14. veka, a koji se odnose na vojne pohode, Cincari se spominju da naseljavaju èak Karpate. Iduæi sa turskom vojskom kao martolozi, devendžije, kiridžije ili kao vojnici, Cincari su prelazili preko Dunava. Ovaj podatak, svakako, objašnjava njihovo prisustvo u Dakiji (današnja Rumunija). Dosta pometnje u poreklo i kretanje Cincara unosi i dokument iz koga se vidi da je 1453. godine iz Konstantinopolja u Makedoniju bilo proterano 12.000 uglavnom Cincara i Slovena. Druga velika seoba dogodila se za vreme sultana Murata îß negde oko 1635. godine, ali u drugom smeru. Iz Epira i Tesalije mobilisani su i u Carigrad odvedeni mnogi za rat sposobni Cincari.


Neki istorièari tvrde da su potomci Cincara sa Epira i Tesalije bili okosnici vojske, koja se pod komandom Osmanlija, borila u ratovima sa Persijancima, odnosno da su oni bili glavni jurišnici zloglasnog janinskog Ali paše Tepelina. Pripadnici ove vojske verovatno su bili prvi janièari, regrutovani iz redova nomadskih, cincarskih rodova iz pomenutih planinskih oblasti.


Iz toga perioda, smatraju etnolozi, potièe i specifièno tetoviranje krsta na èelu. Naime, da bi zaštitili svoju decu od prikupljanja "danka u krvi", epirski i tesalijski Cincari su decu obeležavali krstom, od kojeg su zazirale najkrvoloènije Osmanlije.


Tetoviranje krsta na èelu zapoèelo je kod muške dece pa se kasnije proširilo i na ženski porod. Zanimljivo je da se danas uopšte ne može sresti muškarac sa istetoviranim krstom, ali da u Makedoniji možete vrlo èesto sresti tako "obeležene" žene. U traganju za odgonetanjem ove pojave, u Makedoniji može da se èuje prièa da su u 19. veku mahom krstovi tetovirani izmeðu obrva lepih devojaka.


Prièa se da ih je samo tetovirani krst na èelu spasavao od osmanlijskih nasilnika. Kasnije, u 20. veku, mnoge mlade cincarske devojke, smatrajuæi da je krst na èelu poseban ukras, nastavile su sa ovom tradicijom. Upravo zbog toga i danas u Makedoniji mogu da se sretnu žene iznad 60 godina koje na èelu imaju istetoviran krst.



Za razliku od Slovena sa kojima su najèešæe delili životni prostor, Cincari nemaju politièku istoriju, jer nikada nisu imali svoju državu i svoje vladare. Ono što se, uslovno može nazvati cincarska teritorija, zapravo su etnografski zapisi i prikazi njihovog, po mnogo èemu specifiènog, naèina života. Na osnovu tih zapisa jasno može da se zakljuèi da su Cincari "veèni balkanski nomadi", pastiri bez uzora i premca na ovim našim prostorima.



Pratežnja Cincara da ostanu ono što su, odnosno, da se po svaku cenu razlikuju od sredine u kojoj su obitavali, uèinila ih je posebnim i lako prepoznatljivim, bez obzira na to gde žive. Iz takve težnje proizašle su mnoge njihove osobenosti, psihofizièke, karakterne i druge.


MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (6)



Vlaško pravo
Silazeci sa planina u gradove, Cincari æe vrlo brzo shvatiti da je transport robe jedan od najunosnijih poslova


Baveæi se u poèetku pretežno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali visoke planinske predele Balkana i tamo osnivali posebna naselja (baèije, katune, kalive, stanove). U njima su provodili najveæi deo godine i stvarali ono što im je kroz èitavu istoriju obezbeðivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski narodi.


Gajenjem ovaca, oni su, vlastima države na èijoj su teritoriji boravili, redovno obezbeðivali važne životne namirnice; vunu, meso, mleko i mleène proizvode i bez posebnih trzavica ostvarivali privilegovan položaj i mir na porodiènom ognjištu. Bez obzira na to gde bi se zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u Èeškoj, Poljskoj, Ukrajini ili Besarabiji, društveni status im je obezbeðivan takozvanim vlaškim pravom. To pravo je bilo sastavni deo zakona mnogih država, pa i u srednjovekovnoj Srbiji gde su, u Zakoniku cara Dušana, bili zaštiæeni poznatim "Zakonom Vlaha". U èlanu 82. Dušanovog zakonika doslovno stoji:


"U selu u kojem borave Vlah i Arbanas, konak ne smeju tražiti oni koji posle njih doðu".

Unutrašnja organizacija života u katunima prièa je za sebe. Osloboðeni svakodnevne prismotre feudalaca i lokalne vlastele, Cincari su živeli u velikim porodicama, bolje reæi rodovima, i sami birali vrhovnog starešinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez, vojvoda, primuèur, èelnik, èehaja ili ðaja, starešina je istovremeno bio nosilac sudske i izvršne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve èlanove porodice, roda, katuna ili vlaške opštine.


Starešina je bio biran najèešæe po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za napasanje stada, kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu obaveznih dažbina vlastima dotiène države. U njegovoj nadležnosti je bilo sve ono što je bilo kljuèno za nesmetano življenje i opstajanje na zaposednutoj teritoriji. O pravednosti izabranih starešina najbolje govori podatak da do pojave zloglasnog janinskog paše meðu cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu, Plaèkovici i Jakupici nije bilo nikakvih nesporazuma.



Svake zime starešine su se okupljale i veæale po nekoliko dana o podeli pašnjaka za sledeæu sezonu. Kvalitet i površina pašnjaka dobijani su na osnovu velièine stada i udaljenosti katuna od njih. U predanjima je ostala prièa da nikad u cincarskoj istoriji nije narušena teritorijalna podela pašnjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije zabeleženo ubistvo zbog meðe uli uèinjene poljske štete.

Starešine plemena su bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vršili podelu poslova, odreðivali red i vreme ženidbi i udaja i bili odgovorni za razrešenje svih nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima izmeðu èlanova dva roda.



Uporedo sa intenzivnim gajenjem ovaca Vlasi su u poèetku samo za svoje potrebe uzgajali i konje. Vremenom oni æe se sasvim približiti onima koji su živeli u podnožju planina, odnosno u gradovima. Noseæi svoje proizvode na pijace vrlo brzo æe shvatiti da je transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradžije na dobrom glasu. O transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis sreæemo kod vizantijskog hronièara Skilice. Opisujuæi ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica na jednom mestu piše:



"Odmah na poèetku ustanka Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu ubili neki Vlasi, putnici".



Imajuæi u vidu da su putovali Vlasi kiradžije, može se zakljuèiti da su ga ubili upravo oni.



Rumunski etnolog i putopisac dr K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeležio prièu o izvesnom Janku Dominiju iz Ohrida koji je poèetkom prošlog veka bio najpoznatiji kiradžija osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godišnje iz ovih krajeva Balkana prenosio haraè turskim sultanima.

Isti putopisac je zabeležio da je Janku, najslavniji kiradžija imperije, nesreæno skonèao svoj život. Nezgoda se, piše Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su presreli drumski razbojnici (ostaci razbojnièke družine Ali-paše Tapelana) i oteli najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, nešto kasnije, stigao u Stambol, Veliki vezir nije poverovao u njegovu prièu. Naredio je, "za nauk" potonjim sultanovim kiradžijama, da se Janku javno spali, na trgu, naspram glavne palate.



Na osnovu analogije lako je zakljuèiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u podnožju planina na kojima su živela najpoznatija njihova stoèarska plemena. Na tlu današnje Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko èuveno i poznato Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruševo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog sporenja, najkompaktnija naseobina Cincara koja se održala do danas.



Upuæenost Vlaha i Slovena jednih na druge zabeležena je u veæ spominjanom ruskom letopisu iz 12. veka. Meðutim, ta "saradnja" je najuoèljivija za vreme petovekovne vladavine Turaka na balkanskom prostoru. Došavši na Balkan, Turci su bez ostatka zaveli svoje pravo u svim sferama življenja. Prve probleme poèeli su da im prave nepopustljivi Cincari. Saživevši se sa svojim poznatim "Pravom Vlaha", oni su odbili da se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspešnom natezanju sa nezavisnim gorštacima Turci su izgubili bitku, ali su se poslužili lukavstvom.



Savetnici Velikog vezira potanko su na terenu prouèili to "Pravo Vlaha" i otkrili da njegove odredbe neæe osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo "pravo", a da zauzvrat oni daju ono što sleduje æesaru. Dogovor je brzo postignut, pa su Cincari poèeli da plaæaju obavezni godišnji danak.

Za razliku od Cincara, koji su uživali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravnièarskih predela trpela je neviðene zulume. Nemoæni da se osvajaèu oružano suprotstave, zemljoradnici su masovno napuštali rodna ognjišta i bežali u planine. Razume se, gore su, èesto i nerado bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju naèin preživljavanja i steèene navike. Zabeleživši ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na njihov lagodan život, Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u žestoku poteru za rajom "preobraæenika".

(Nastaviæe se)

--------------------------------------------------------------------------------

Osvajanje gradova

Kad smo kod kiradžija, valja pomenuti one najslavnije meðu njima. Prvi na toj rang-listi - po broju konja, mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.



Imao je oko 300 tovarnih grla, a raznovrsnu robu je transportovao izmeðu: Skadra, Draèa, Tirane, Janine, Larise, Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i Beograda. Steriju Guta i Hristu Kirca "držali su" relaciju izmeðu Sofije, Bukurešta i Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandžija na relaciji Solun - Carigrad. Nikolaki Bala je kontrolisao transport izmeðu Soluna i Male Azije, dok je èuveni Škodreanu radio na "domaæem" terenu, na relaciji Skadar - Skoplje i obratno.


MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (7)



Gramos, prestonica mleka
Sredinom 18. veka Cincari su podigli grad koji je imao 40.000 stanovnika, dve crkve, škole, banku, trgovaèke i zanatlijske radnje

U planinama Grèke i Albanije, autonomija Cincara bila je gotovo apsolutna. Nasleðeno pravo nošenja oružja bilo im je dobrodošlo u odbrani vekovne nezavisnosti, kada su gospodari ovih prostora postali Turci. Kako nisu mogli da se suprotstave tom "detalju" iz vlaškog prava, Turci su pribegli lukavstvu: družine oružanih Cincara, poznate klefte, pridobijali su ovlastivši ih da za raèun carevine èuvaju trgovaèke puteve.


Èuvari drumova, takozvani armatoli, odmah su prozreli osmanlijsko lukavstvo i umesto vernog službovanja, zaèas su postajali ono što su i bili - oružane i dobro organizovane bande odmetnika. U narodnim predanjima i narodnim pesmama kod svih balkanskih naroda Cincari se pominju kao hrabri junaci, hajduci koji su se posle autonomnih bitki uvek pridruživali organizatorima veæih buna protiv Turaka. Srpska istorija puna je primera junaèkih podviga Cincara, naroèito za vreme slavnih srpskih ustanaka poèetkom osamnaestog veka. Naravno, tom delu cincarskog životopisa vratiæemo se nešto kasnije i podrobnije.


Iskusivši velegradsko življenje i ne mogavši do kraja da se prilagode zahtevima urbane "galopirajuæe" civilizacije, tako mnogo razlièite od njihovog spokojnog planinskog zavièaja, mnogi viðeniji Cincari su mu se brzo vraæali. Upravo jedna grupa takvih "pokajnika", na obroncima, kasnije èuvenog planinskog masiva Gramos u Grèkoj, udariæe temelje prvom cincarskom gradu.


U podnožju ugašenog vulkana Funiko, na zaravni okruženoj vrhovima 18 planina, na nadmorskoj visini od 1600 metara, "povratnici" su udarili temelje buduæem legendarnom Gramosu. Postupno i planski svoj najpoznatiji katun na Gramosu pretvarali su u naselje dostojno graditelja evropskih carskih prestonica.

Saèuvani zapisi, zapravo zabeležena kazivanja "poslednjih Gramoæana", govore da je Gramos sredinom 18 veka imao preko 40 hiljada stanovnika, dve katedralne crkve, posveæene Sv. Ðorðu i Svetoj Bogorodici, škole, banku, trgovinske i zanatlijske radnje i radionice, dakle sve što su imala velika i moderna evropska naselja.



Gradom su, bez ikakve zavisti i rivalstva, upravljale glavešine tri najpoznatija roda - Paèura, Pišota i Hadzisteriju. U tome su im svojski pomagali predvodnici manjih poznatih rodova: Statulalj, Lape, Koku i Gala. Zanimljivo je da je svaki od njih imao stado od po desetak i više hiljada ovaca, više stotina koza i konja.

Gramos je istovremeno bio i stalno stanište i katun.



Osloboðeni stalnog seljakanja, Gramošani su prvi put dobili priliku da modernizuju svoju osnovnu delatnost. Vrhovni èelnik Peèura je, na primer, baš u Gramosu izgradio prvi mlekovod u istoriji bavljenja stoèarstvom, odnosno preradom mleka. Mlekovod (laktadukt) bio je izgraðen od finih porcelanskih cevi i protezao se od katuna Veliki kamen do mestašca Kiufa i bio je dugaèak nekoliko kilometara. Mužarima i preraðivaèima mleka posao je bio olakšan i doveden do savršenstva. Prvi su pomuzeno mleko sipali u poèetni bazen, a drugi ga doèekivali na drugom kraju mlekovoda i odmah rasporeðivali i preraðivali.

U to vreme Gramos je bio najpoznatija fabrika mleènih preraðevina na Balkanu, a istovremeno i veliki izvoznik rasnih konja za jahanje, poznatih bineka. U gradu smeštenom podno snegovitog Gramosa radila je velika vunovlaèara, koja je finim vunenim predivom snabdevala mesnu tkaonicu vunenih æilima i narodne nošnje po kojoj su se Cincari oba pola i svih uzrasta razlikovali gde god bi se pojavili. Iz gramoske fabrike sira, i tkanina, put evropskih dvorova krenuli su prvi koturovi gramoskog "bivenog" sira i prvi vuneni æilimi i "èetvorne èerge".

I kad su se Gramošani sasvim prepuštali blagodetima modernizovanog ovèarskog života, u grad poèinju da pristižu odmetnuti turski i albanski feudalci. Dobro naoružani i nezajažljivi u zahtevima, oni su ubrzo miroljubivim Cincarima sasvim zagorèali život.



Najpre su zaveli dodatni porez po glavi stanovnika, a zatim i neke druge, za Cincare neprihvatljive dažbine. S pojavom tada mladog i obesnog Ali-paše Tepelena, koji se žestoko ustremio na mirno stanište Cincara, i njima i njihovom slavnom Gramosu je bilo odzvonilo.

MILE RADENKOVIÆ CINCARI - BALKANSKI HAZARI (8)

Moskopolje grad mermera
Ekonomski i kulturni centar Cincara, smešten u istoènoj Albaniji, sredinom osamnaestog veka, imao je 80.000 stanovnika i 72 crkve


Pod pritiskom svakodnevnog i nepodnošljivog terora obesnog Ali paše Tepelena i njegovih hordi, cincarske porodice, jedna za drugom, poèele su da napuštaju svoja mirna porodièna ognjišta u Gramosu.


Put srednjeg Balkana krenulo je desetine, a možda i stotine hiljada Cincara sa gramoških obronaka i pašnjaka. Mnogi od njih nikada se više nisu vratili svom istinskom zavièaju. Veèna nostalgija za zavièajem, tuga i bol za tim neponovljivim "cincarskim carstvom", ostali su u predanjima, u zapisima i knjigama, kao podseæanje na nešto sveto i nepovratno.


Obavivši prljavi posao, progon Cincara, Ali paša Tepelen je za izvesno vreme, zabatalio Gramos. Upravo tada, oko 1868. godine u Gramos se vratilo podosta prognanika, uglavnom onih koji nisu mogli da se naviknu na nove zavièaje. Prema verodostojnim podacima u Gramosu je pomenute godine živelo više od 15 hiljada stanovnika, sasvim dovoljno za postepenu obnovu života te èuvene cincarske prestonice. Vredni kakvi mogu da budu samo Cincari, za kratko su obnovili porušeno i opustošeno, gotovo povrativši sjaj svom Gramosu.

No, njihova zla kob, Ali paša Tepelen se iznova vratio, ovoga puta rešen da do kraja razori Gramos. Ubeðen da æe kao i prvi put, Gramos lako pokoriti, zloèinac je u pohod krenuo sa manjom grupom drumskih razbojnika.


Pouèeni prethodnim iskustvom, Cincari su se potajno spremali za odbranu od eventualnog novog zuluma poznatog osmanlijskog vazala. Suoèivši se sa neoèekivanim, oružanim otporom Gramašana, Ali paša Tepelen se zakleo da æe im kada se ponovo vrati, satreti svaki trag na zemlji. Obeæanje je uskoro ispunio, i vratio se sa do zuba naoružanim plaæenicima.


U neravnopravnoj borbi, poèinivši neviðena zverstva, Tepelen i njegovi zlikovci poubijali su sve živo i Gramos sravnili sa zemljom.


Ova dupla, velika tragedija Cincara inspirisala je vek i po kasnije cincarskog pesnika Nikolaea Velua koji je spevao potresnu pesmu "Šana i spaljivanje Gramosa". No, da nesreæa po Cincare bude veæa, Paša razbojnik se nije zaustavio samo na uništenju balkanske prestonice mleka.

Po istom principu i iz istih razloga kao i Gramos, samo nešto severnije u Albaniji, niknuæe sredinom sedamnaestog veka još jedna prava cincarska prestonica: nadaleko èuveno, slavno i sjajno Moskopolje. Ako je verovati rumunskom putopiscu Menièeskuu, to je bio grad dostojan za prestonicu svakog ondašnjeg evropskog vladara. Upravo je on zapisao da je Moskopolje bilo istinska cincarska Meka, grad bez uzora, ali, po mnogo èemu neponovljiva pojava u istoriji Balkana.

Moskopolje je izgraðeno na padinama planine Opari, u podnožju planinskog masiva Tomor, na nadmorskoj visini od 1150 metara. Njegovi nepoznati osnivaèi su te nebeske visine izabrali, zbog prirode življenja, blizine prostranih pašnjaka za ovce - ali i zbog udaljenosti od razbojnièkih družina. Grad se prostirao na pet živopisnih brežuljaka. Zeginom rekom bio je podeljen na dva gotovo jednaka dela.


U vreme najveæeg procvata, Moskopolje je brojalo 80 hiljada stanovnika. Dakle, imalo je mnogo više žitelja od bilo kog poznatijeg balkanskog grada. O velièini i opravdanom nazivu "cincarske Meke" govori podatak da je u Moskopolju bogosluženje obavljano u 72 crkve.


Pomenuti putopisac Menièesku je zapisao da se u grad stizalo preko prostranih livada i bašti, koje su bile opasane niskim kamenim zidovima.

Sam grad je bio zapravo muzej raskošnih mermernih graðevina, èija su dvorišta ukrašavali cvetni vrtovi i maštoviti šedrvani. Unutar tih cincarskih palata, koje su bile mešavina svih balkanskih graditeljskih stilova, živelo se po strogo patrijarhalnim pravilima. Razume se to nije smetalo kinðurenju cincarskih žena i devojaka, koje su u prazniènim uliènim promenadama znatiželjnicima pokazivale svu raskoš haljina iz domaæe radinosti, ali i onih modernih, donošenih iz tadašnjih evropskih prestonica mode, Venecije i Beèa.


Kad je u Moskopolju boravio putopisac Menièesku, grad je uživao punu administrativnu autonomiju, èak je imao i sopstvenu policiju. Gradom je upravljao odbor sastavljen od predstavnika pedesetak najmoænijih zanatsko-trgovaèkih esnafa. Podela vlasti je bila takva da u tako mnogoljudnom gradu, u njegovoj kratkoj ali sjajnoj istoriji, nije zabeležen nijedan ozbiljniji eksces meðu onima koji su njime upravljali.

CINCARI - BALKANSKI HAZARI (10)

Borci za slobodu Balkana
Buðenje nacionalizma u zemljama u kojima su se Cincari zatekli, silom prilika, sasvim je potisnulo njihov nacionalni identitet

Bežeæi pred sabljom krvoloènog Ali-paše, oko dvesta hiljada Cincara iz tomorskog gorja pribežište je potražilo širom onda još porobljenog Balkana. Neki Cincari su, bežeæi pred zlom koje ih je u dva navrata katastrofalno pogodilo, stigli èak do Poljske.


Noseæi sa sobom sve uspomene, pa i onu o tragiènoj propasti gradova u starom zavièaju, Cincari su - svuda gde su se nastanili - bili u prvim borbenim redovima, pri svakom otporu krvoloènim Osmanlijama. Moskopoljski Cincari su se naroèito isticali organizatorskim sposobnostima i vanrednim junaštvom na bojnom polju.

Zanimljivo je da danas gotovo i nema Cincarina koji vam neæe tvrditi da je poreklom iz Moskopolja. Ipak, gubljenjem Moskopolja, Cincari su, èini se, zanavek izgubili postojbinu i sigurno uporište za slobodno izražavanje nacionalnog identiteta.


Sad veæ daleke 1905. godine, u Solunu je Cincarin Branislav Nušiæ (Alkibijad Nuša) intervjuisao Cincarina Janeta Sandanskog. I ništa ne bi bilo èudno da u to vreme prvi nije bio Srbin a drugi "èist" Bugarin. Ova, istinita anegdota je kao poruèena za uvod u prièu o pogubnom raslojavanju Cincara, krajem 18. i poèetkom 19. veka.


I kako to biva kroz istoriju i drugih naroda stradalnika, i moskopoljski Cincari su tragièni kraj svoje prestonice preživeli shodno svojoj staleškoj poziciji, odnosno materijalnim moguænostima. Oni najbogatiji sa "prestonicom" su se oprostili još za vreme prvog napada horde janjinskog paše. U zavièaju su ostavili stada i pastire, a oni su sami ili sa èlanovima uže porodice pribežište potražili u nekoj od balkanskih pa i evropskih prestonica.


Odlazili su mahom tamo gde su veæ zapoèeli unosne trgovaèko- bankarske poslove ili nameravali da zapoènu kakav biznis. U tom periodu, izmeðu 1723. i 1867. godine udarani su temelji velikih balkanskih gradova. Igrom sluèaja, upravo æe gramoski i moskopoljski Cincari biti kljuèni nosioci razvoja tih gradova.

Veæ bogati i vièni gradskom životu i takvom ophoðenju sa starosedeocima, Cincari su za kratko vreme postajali perjanice ukupnog življenja u dotadašnjim turskim kasabama. Letopisci potenciraju njihove "gospodske manire" koji su polako "jurodive Balkance" pretapali u "manje sirove" graðane potonjih prestonica.


Suoèeni sa istinom da im više nema povratka u postojbinu albanskih i grèkih planina, Cincari su sve svoje umeæe, znanje i bogatstvo koncentrisali u poslovima u novoj otadžbini. U tome su toliko bili istrajni da su na primer srpske palanke Beograd, Zemun, Novi Sad, Panèevo... "pogrèili". "Hodati grèki", biti "ljubazan i tih kao Grk" bilo je poželjno i prihvatljivo. Viðeniji, uèeniji i bogatiji Srbi se nisu libili da se "u svemu ponašaju po grèki". Moda je otišla toliko daleko, kako piše Popoviæ, da je i unuka Karaðorðeva dobila ime Kleopatra.


Zajedno sa uljudnim ponašanjem, Cincari su u srpskim gradovima organizovali velelepne balove i proslave, zidali letnjikovce i raskošne kuæe i dvorove. Doneli su oni i deo svoje naravi, trudoljubivost, lukavost i gramzivost i sve ono što æe ih potom, s vremenom, gurati ka periferiji sopstvenog postojanja.


Buðenje nacionalizma u narodima meðu kojima su se Cincari zatekli, silom prilika, sasvim je potisnulo njihov nacionalni identitet. Logikom življenja, meðu najveæim propagandistima pomenutih država pojaviæe se i sami Cincari.

Oni su se, ne praveæi razliku meðu Balkancima, javljali kao vatreni grèki, srpski, bugarskim, rumunski i albanski nacionalisti. Tako su, bez posebne svesti o nacionalnoj pripadnosti, poèeli da dele sudbinu nacionalista domicilne države. Istovremeno njihov je bio i neprijatelj njihovih novih domovina, a ista vera je bila presudna pri svrstavanju na ovoj ili onoj strani. Ustanci protiv Turaka bili su zajednièki cilj Srba, Bugara i Grka, a kako su Cincari delili isti prostor i iste okolnosti, postajali su ovima partneri.


U istorijama balkanskih zemalja i naroda zabeleženi su primeri zajednièke borbe protiv zajednièkog neprijatelja. Grèka porodica Ispisilanti bila je na èelu narodnog pokreta u otadžbini iako je živela u Rumuniji. U Grèkom ustanku 1821. godine zabeleženi su podvizi Crnogoraca, a u vojsci Hajduk-Veljka pogibije mnogih viðenih Cincara. Ipak, Cincari su svoje slobodarske i revolucionarne porive ispoljavali trostruko. Grcima su priticali u pomoæ zbog prošlosti i porekla, Arbanasima i Rumunima vodio ih je isti jezik, a prema Slovenima ih je vuklo oseæanje da æe oni uspeti da stvore moæne i perspektivne države.


MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (11)


Glasnik slobode
Veliki srpski državnik Nikola Pašic bio je poreklom iz poznate cincarske familije Pasku. Cincarin po rodu bio je i ministar Lazar Paèu


Slavni Konstantin Riga iz Velestina, mnogo poznatiji kao Riga od Fere, zapamæen je kao najveæi grèki junak, a u stvari je "èistokrvni" Cincar i jedna je od najslavnijih liènosti u celokupnoj cincarskoj istoriji. Za razliku od svojih ne manje poznatih i slavnih sunarodnika on je delovao na svim prostorima rasprostiranja svojih zemljaka, s namerom da ih ujedini u borbi za osloboðenje od osmanlijskih tlaèitelja.


Taèan datum i mesto roðenja ovog cincarskog tribuna i muèenika nisu utvrðeni, što je njegovim sunarodnicima dalo moguænosti da tvrde kako je roðen baš u njihovom kraju. U tome su do kraja ostali dosledni Velestini i Samarinjani, pa se i danas oba ova mesta uzimaju kao njegov zavièaj. Izvesno je da je Riga najmanje boravio u rodnom kraju, odnosno da je deo života proveo na relaciji Trst - Beè - Budimpešta - Bukurešt - Beograd, u napornoj i blagorodnoj misiji, duhovnog zbližavanja svih Cincara.


Ovaj profesor grèkog jezika se smatra idejnim voðom i inspiratorom grèke revolucije 1821. godine. Poèev od 1788. godine on je uspeo da za svoj naum zainteresuje sve tadašnje poznate i napredne ljude, privolevši ih da se aktivno ukljuèe u pomenutu revoluciju. U skoro svim veæim gradovima balkanskih zemalja organizovao je literaturne kružoke preko kojih je revolucionarno inspirisao njihove èlanove, uglavnom Cincare, odnosno Vlahe.


U predahu izmeðu dva putovanja Riga od Fere je profesorovao u Bukureštu, a 1786. godine postavljen je za sekretara rumunskog boljara Brankovina. Da je reè o zaista sposobnom èoveku pokazuje podatak da ga je 1788. godine rumunski vlastodržac Mavrogen imenovao za komandanta Krajove.


Ne mireæi se sa blagodetima takvog života Riga se vraæa revolucionarnom radu, zbog èega najpre biva proganjan, a zatim, zaslugom austrougarskih vlasti biva uhapšen i zatvoren najpre u Trstu, a potom i u Beèu. Na izrièit zahtev turskih vlasti Riga je predat turskom paši u Beogradu, gde je sa osmoricom svojih istomišljenika, uglavnom Vlaha, 24. aprila 1793. godine bio obešen.

Tek nakon tog sramnog èina - kojim su Turci smatrali da zauvek guše revolucionarne ideje Vlaha i ne samo njih - Riga od Fere je postao slavan. Njegovi istomišljenici Vlaot Sterju Gvu, Geordjaki Olimp, poznatiji kao Vlaho-Geordjaki, Jani Farmak, Hristu Bukvala i drugi, nisu ga izneverili. Svi do jednog organizovali su i uèestvovali u grèkoj revoluciji 1821. godine.

Jedan od najpoznatijih spomenika slavnom Rigi od Fere nalazi se u Beogradu, a njemu je posveæena i èuvena pesma "Glasnik slobode" poznatog srpskog pesnika Vojislava Iliæa. Zanimljivo je da je glas o revolucionarnim idejama Rige od Fere stigao i do èuvenog engleskog romantièara, Džordža Gordona Bajrona, koji je zadojen poezijom i slobodarskim stremljenjima, uèestvovao i poginuo u grèkoj revoluciji.



Nikola Jorgaæ, zvani Olimpios, sin slavnog cincarskog kapetana iz Vlaholivade, ratni drug Hajduk Veljka i drugi muž njegove Èuèuk Stane, takoðe je bio Cincar.

Taj isti Olimpios je bio èlan tajne revolucionarne organizacije "Filiki heterija" i na njegovo insistiranje ona je za voðu opštebalkanskog ustanka izabrala Karaðorða Petroviæa. Jorgaæ je balkanska bojišta pohodio sa sedam svojih hrabrih drugova, sa kojima je slavno poginuo u Veljkovoj Krajini. U svojoj Istoriji srpskog ustanka, Batalaka potanko opisuje mnoge junake pa i Èardaklije, Petra i Jovana. Jovan je srpski rod zadužio time što je uspeo da od austrijskog kljuèara pribavi otiske kljuèeva beogradske kapije.



Braæa Žikiæi, Valèo i Kuzman iz Mavrova i Ðorðe Èiplak, Vlajko Stojkoviæ, Lazar Anðelkoviæ, Timèo Tvrtkoviæ, Miloš Brka, Despot Èukula i drugi junaci srpskih buna i ustanaka došli su iz Makedonije, i bili su svi redom - Cincari.

Najpouzdaniji ljudi dvojice znamenitih srpskih tribuna Karaðorða Petroviæa i Nikole Pašiæa bili su opet Cincari. Cincarin Marko i Cincarin Janko, vojvode iz Makedonije su sa Karaðorðem ratovali i poginuli u borbi sa Turcima.

Naum Krnaru iz èuvenog Moskopolja bio je lièni Karaðorðev sekretar i jedan od njegovih najodanijih ljudi i on je 1809. godine, zajedno sa Karaðorðem muèki ubijen. Kao srpske junake i uopšte znamenite ljude treba spomenuti i Cincare Petra Ièka, braæu, Kursule, Konde.



Uostalom, i veliki srpski državnik Nikola Pašiæ je poreklom iz poznate cincarske moskopoljske familije Pasku, zatim i meðuratni ministar Cincar Markoviæ je takoðe Cincarin, poreklom iz Albanije. Cincarin po rodu je bio i veliki bankar i ministar finansija Lazar Paèu, onaj koji se proslavio odbivši i samoga kralja kad je ovaj zatražio zajam.



Vojskovoða i državnik Koèa Popoviæ je verovatno jedan od najznaèajnijih ljudi istorije danas razjedinjenih jugoslovenskih naroda. Znameniti nauènik Pavle Saviæ, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka, poreklom je isto Cincarin.



Korifej srpskog pozorišnog života i stvaralaštva, Jovan Sterija Popoviæ je Cincar po roðenju. Njegov otac je bio cincarski trgovac, koji se poslom zatekao u Vršcu i tamo je zasnovao porodièno gnezdo. Imuæan, kakav je bio, Pop Steiju je rano odluèio da deo imetka uloži u obrazovanje svog najstarijeg sina. Da mu se takva namera "barem duhovno isplatila" pokazalo je vreme. Slabunjavi Jovan je vrlo rano zaplovio u nauènièke vode i posle uspešnog putešestvija po ondašnjim evropskim univerzitetima postaje filozof i doktor pravnih nauka.



Kao najuèeniji èovek tog vremena Sterija je rano zapao za oko upraviteljima srpske države pa je 1840. godine naimenovan za profesora kragujevaèkog liceja, a kasnije i za profesora Velike škole u Beogradu, najviše školske ustanove u Srbiji. Profesurom se Sterija bavio do 1848. godine, a od tada se posveæuje iskljuèivo književnom radu. Sterija je trajno zadužio našu pozorišnu kulturu i literaturu, ali je kao i veæina Cincara, koji su se odali umetnièkom radu, i tvorac "Kir Janje", "Rodoljubaca", "Pokondirene tikve"... umro usamljen i u siromaštvu.







MILE RADENKOVIÆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (12)



Rumuni prodiru na jug
Rumunske vlasti su u 19. veku samo u Bitoljskom vilaetu otvorile 50 škola





U Albaniji, voðe nacionalnog preporoda bili su: Jan Vreto, Timi Mitko, Paško Vasa, sve sami Cincari. Potomci bivših pastira sa Gramosa bili su ravnopravno zastupljeni u Ilindenskom ustanku podignutom u Kruševu u Makedoniji 1903. godine. Jedan od voða i najveæih junaka toga ustanka, kad je na Balkanu stvorena prva Republika, bio je Cincarin, Pitu Guli.



Razume se, imali su Cincari i sopstveni nacionalni pokret, ali se sve završavalo na pokušajima. Svest o njihovoj etnièkoj posebnosti javila se veoma rano, ali je uvek vezivana sa Vlasima iz Vlaške i Moldavije. Takvo shvatanje æe im veoma štetiti pre svega jer su se skoro uvek, po inerciji, vezivali za Rumuniju, koja im je na svoj naèin, kao i Grèka, uskraæivala mnogo toga u etnièkom i etièkom pogledu.



Poznato je, na primer, da su rumunske vlasti odvajale dosta novca, ne bi li privoleli Cincare za svoje interese. U nastojanjima da ostanu dominanti u "oèuvanju" cincarske svesti, Rumuni su polovinom prošlog veka na teritoriji današnje Makedonije, pa i u Solunu i njegovoj okolini, formirali, finansirali i kadrovima obezbeðivali stotinu osnovnih i srednjih škola, u kojima je nastava izvoðena na rumunskom jeziku. Dvanaest saèuvanih dokumenata govore, da je u tom periodu, samo u Bitoljskom vilaetu postojalo 50 rumunskih škola. Ostajuæi dosledni praksi da svojim uticajem ne uznemire Cincare i druge, za njih zainteresovane Balkance, rumunske vlasti su u tim obrazovnim ustanovama dozvolja
CLANOVI

Korisnik:
Sifra:
REGISTRACIJA
Zaboravio_sam_shifru
MENI

Radio Stanice
Kontakt
Novo na MP3 sceni
Radio Uzivo
Igrice
Shop
Pozdrav Vama
STATISTIKA
Zadnji Petar-Peca
Online 9

PRIJATELJI





| Top Najboljih | Top 25 Mp3 | PRAVILNIK | Terms of Use |


Copyright © 2004 - 2009 MusicKeks.Com - web